Between Jesus and Santa Claus

<--

Između Isusa i Deda Mraza

Minuli praznici su u Americi oživeli debatu šta je u njima važnije: versko ili svetovno

Deda Mraz u svim varijantama nezaobilazan simbol božićnih praznika u SAD Foto AFP

Od našeg stalnog dopisnika

Vašington – Da li je na čestitkama koje su, u skladu sa „duhom vremena”, uoči glavnog praznika slate mahom elektronskom poštom, prikladnije bilo da se napiše „Srećan Božić” ili „Srećni praznici”?

I Božić i praznici (u decembru su to još bili jevrejska „hanuka” i crnačka „kvanza”) ovde su već prošli, ali podsećanje na gornju dilemu je zanimljivo kao deo slike današnje Amerike, kamenčić iz mozaika njene kulture i političkih i verskih isključivosti, odnosno tolerancije.

Božić („kristmas”) slavili su gotovo svi, ali je ipak bilo primetno da su jedni čestitali dan Hristovog rođenja, a drugi „praznike”.

Prema istraživanju organizacije Baptističke crkve „Lajfvej”, Božić je slavilo i 62 odsto ljudi koji su po veri nehrišćani, i 89 odsto onih koji su izjavili da su atesti ili da nemaju verski identitet.

Ali među onima koji se smatraju hrišćanima, kako je to objasnio predsednik „Lajfveja”, inače baptistički sveštenik Ed Stecer, „mnogi Božić proslavljaju kao što praktikuju jogu: nesvesni i nezainteresovani za verske korene praznika”.

„Više ljudi ohrabruje verovanje u Deda Mraza (38 odsto) nego u priču iz jevanđelja koja je u temeljima hrišćanstva (28 odsto)”, komentarisao je božićno raspoloženje u razgovoru za novine „Ju-Es tudej” sveštenik Stencer.

U američkoj svakodnevici i popularnoj kulturi Deda Mraz („Santa Klaus”) primetno je veći simbol Božića od Isusa. To potvrđuje i 74 odsto ispitanika u istraživanju „Lajfveja”, koji su izjavili da mnoge stvari u kojima uživaju za praznik „nemaju veze sa Hristovim rođenjem”.

„Božić nije više nešto što se odnosi na bebu Hrista – to je prosto vreme kratkog odmora i druženja sa prijateljima”, smatra pak Beri Kasmin, direktor Instituta za proučavanje sekularizma sa kalifornijskog Triniti koledža.

Božić je ove godine slavilo devet od deset Amerikanaca, ali je gotovo svaki drugi dilemu sa početka ovog teksta rešio opredelivši se za čestitanje „praznika”. U odnosu na vreme od pre pola veka, ovo je veliki pomak, koji se tumači kao veće uvažavanje „međuverskih osetljivosti”.

A to na dnevni red stavlja i staro pitanje: da li je mnogoverska, multietnička Amerika „hrišćanska nacija”?

Iz demografskog ugla, odgovor je potvrdan. U 2008, kada je sprovedeno najsvežije istraživanje ove vrste, 76 odsto Amerikanaca se izjasnilo hrišćanima. Ono što je međutim zanimljivo, to je da je 1990, takvima sebe identifikovalo 87 odsto.

Gde su se osuli? Smatra se da je većina prišla nekim od „novih verskih pokreta”, ili da su se svrstali u tabor „svetovnjaka”. Stručnjaci inače tvrde da se sličan proces zbiva i u drugim zemljama: u Evropi, Kanadi i Australiji.

Da li je Amerika hrišćanska politički? Ni u tom pogledu odgovor nije sasvim precizan. Deklaracija o nezavisnosti, koja je temelj njenog stvaranja kao posebne nacije, kratko pominje Boga i Stvaraoca, kao izvor nekih neotuđivih čovekovih prava i sloboda, ali ih ne precizira. Mada su „očevi nacije” i tvorci njenog ustava gotovo svi bili hrišćani, taj dokument ne pominje nijednog Boga.

Zid između države i crkve ovde je veoma vidljiv i visok: Bogu Božje, a državi njeno. Crkva (hram, džamija, bilo koji verski objekt) mogu se podizati samo na privatnoj zemlji. Verskim simbolima, generalno (mada ima nekih izuzetaka oko kojih se stalno vode sudski i politički sporovi) nema mesta u državnim ustanovama, koje pripadaju ljudima svih vera.

Postoji. Doduše. „Pojas Biblije” („Bible Belt”), koji geografski zahvata veći deo američkog juga i donekle njen „srednji zapad”, gde su konzervativni protestanti u većini i gde je nedeljni odlazak u crkvu društvena obaveza, ali je primetno da novo samopouzdanje stiču i razni pokreti „agnostika i sekularista”.

Jedna od tih organizacija, „Američka asocijacija humanista”, sa sedištem u Vašingtonu, za minuli Božić je zakupila reklamni prostor da bi promovisala svoj moto „Budi dobar bez Boga”. „Biti humanista znači nastojati da se ponašaš pristojno bez očekivanja nagrade ili kazne posle smrti”, kaže se u njenom manifestu, uz dodatnu poruku da „ako se samonespasavamo, neće nas spasti nijedno božanstvo”.

Ali ateisti su još nedovoljno značajna manjina (1,5 odsto stanovništva). Na drugoj strani, i deklarisani vernici, po svemu sudeći, skloniji su ovozemaljskom nego nebeskom.