Russian Crossing of the Rubicon or Birth of a New World

Published in Standard
(Serbia) on 17 March 2014
by Boris Nad (link to originallink to original)
Translated from by Archilles Peleus. Edited by Gillian Palmer.
The United States has to accept that after more than 20 years, Russia is going back to history. That is a political reality.

The crisis in Ukraine is far from its resolution, but it is clear that it is the central and most important event at the start of the 21st century, more important than Libya, the Afghanistan invasion, or the question about Iraq’s future. Even Syria cannot measure up to it. Some answers are already looming: Crimea is Russian again. The destiny of the Ukrainian southeast is almost certain — for sure, it won’t be any part of unitary Ukraine, or a Ukraine as a member of the European Union and NATO. There is a revolt underway in the (pro-)Russian population, which articulates its requests in an, for many, unexpected "Russian spring." "Southeast New Russia" could be a part of a future federal or confederate state of Ukraine, an independent country supported by the Russian Federation — but only as a transitional solution — or an integral part of Russia in the future.

The question about central Ukraine — "Little Russia" and Kiev — has not been answered yet. The future of the Kiev junta is also under question. They are only a temporary solution. For the west, the putschists may be of some useful value if they manage to provoke a war in the Ukrainian outcome. For Ukraine’s western part (Galicia), in any variation of future events, the outlook is a very bleak one. The geopolitical map of Europe and Eurasia is thereby irreversibly changed. Russia achieved that relatively easy. And that's not the most important thing.

Defend Sevastopol

The first obvious Russian victory is the return of Crimea to Russian sovereignty. About the geopolitical and military significance of the Crimea as the home port of the Russian Black Sea Fleet, it is hardly necessary to speak; we should add the enormous symbolic and historical significance of the Crimean peninsula for Russia: first and foremost, for the Russian Orthodox faith, as the cradle of Russian Christianity, kind of a "Russian Athos." We should recall that Crimea was annexed to Russia for the first time in 1783, during the reign of Catherine the Great, a few years after the adoption of the American Declaration of Independence, and that military leaders such as Suvorov and Kutuzov fought for it, the latter being victor over Napoleon. Crimea’s significance since then grew to a very important chapter in Russian history. From 1853 to 1856, this was the scene of the Crimean War, when the Western powers Britain and France, with the support of the Piedmont and Ottoman Empire, waged war against Russia, and the scene of the heroic defense of Sevastopol. Sevastopol was defended heroically again in World War II, against the German detachments Wehrmacht and SS; today, German Chancellor Angela Merkel is threatening Russia that it will pay for the "annexation of Crimea." What kind of annexation are we talking about here? According to the Russian point of view, Crimea was undoubtedly Russian, and is more than likely to remain so.

Liberal Fascism

The current crisis in Ukraine has had a long genesis and various aspects, but it can be understood only through the cold prism of geopolitics. That is the last, deepest and most comprehensible level, which encompasses all other dimensions (political, cultural, ideological, historical, religious, ethnic) and places them in the appropriate context. The crisis in Ukraine is a turning point and test for all its stakeholders, and seemingly indifferent or disinterested observers.

First and foremost, for the United States, the outcome of the Ukrainian crisis, among other things, will decide its status as a superpower. The crisis in Ukraine is shaping new alliances and dictating new division lines. This applies not only to the global map and geopolitics of individual countries, but also to a range of very different political and ideological options. Some of these alliances are, on first sight, very unexpected: for example, those who fall into the same faction of anti-Semites and neo-Nazis, together with pro-American liberals and Islamists, Euro fanatics, with the followers of Adolf Hitler and Bandera (Stepan), the most radical chauvinists and Russophobes. This isn’t happening just on the streets of Ukraine, but more or less throughout the European continent. Nazi columns marched on the streets of Riga in Latvia (Latvia is a member of the EU) dressed in SS uniforms. None of the EU officials reacted. Therefore, the appropriate term is "liberal fascism."

However, this phenomenon is not new; something similar has already happened during the war in the former Yugoslavia, when the U.S. and a series of "liberal," "independent" intellectuals such as Henri Lévy openly supported primitive ethnic nationalism and Islamic radicalism from Croatia to Kosovo, provided that was directed against the Serb population. Liberals and fascists (in Ukraine, those are the followers of Bandera) could be allies under certain circumstances, same as the liberals and Wahhabi (instances in Bosnia, Kosovo, Caucasus or Syria). The criteria for the alliance is exclusively geopolitical. The U.S. is not in the position to choose its allies; that would be a real luxury [for the U.S.] under the current circumstances. After all, the U.S. has shown that it in fact was never too squeamish in that regard.

21st Century Won’t Be the 'American Century'

The simple division today is, of course, the one that is irreconcilably opposing Russia to the U.S. with its western satellites. After Syria and Ukraine, it is obvious that the unipolar world, the world where the American hegemony wasn't questioned, does not exist any longer. The other pole is now Russia. China, India and Brazil (Latin America) are following; the Islamic world is still in a deep flux. But only Russia is strong enough to rival the U.S. (west) in military terms and await the announced economic sanctions in peace.

The 21st century, contrary to the projections of U.S. strategists, will not be the "American century." The American political elite is not able to understand that. The transition to a multipolar order is not painless. It takes place through a series of artificially induced crisis, wars directed always from the same center (for now, wars of local character, but far-reaching in their significance), or even threats that weapons will be used. From the aspect of American interests, however, the Kiev coup on Feb. 22, and in particular what then followed — a deliberate tactical response from Russia — was a mistake. Even a new Cold War with Russia and the possible attempt to exhaust it economically is not an adequate answer. Whatever happens in the future, the changes will be tectonic, and the world at the very base will look different.

Global Re-alignment

It is now left to the other, less important, actors to learn from this and to start, quietly, to re-align at the global scene. In addition, it should be noted that the alliance with U.S. no longer provides security. Only Russia (no longer the United States, much less the weak EU) can guarantee territorial integrity to the republics of the former Soviet Union; this is the first lesson of the Ukrainian crisis. Further, the U.S. can no longer guarantee the safety of even its European allies because the order in the world is no longer unipolar or America-centric. The United States, from now and into the future, can no longer dictate the rules or prescribe what is allowed and what is not. Those who talk about the dangers of "advancing Russian imperialism" should be reminded of the difficult history of the last two and a half decades, from the first Gulf War, and its bloody chapters written in the former Yugoslavia, in Bosnia, Kosovo, Afghanistan, and then again in Iraq. Thousands and thousands of dead and crippled, the destruction of many countries, a long list of U.S. interventions around the world, with napalm and depleted uranium, provoking civil war and the incitement of ethnic cleansing throughout the world: That is the balance of U.S. global hegemony, which is now nearing its inevitable end. It would be good for Washington strategists to understand that sooner than later.

The EU, regardless of the results, is to become the biggest loser in the outcome of the Ukrainian crisis, simply because European leaders are unable to clearly define their position in these new circumstances, while continuing to following orders from Washington under inertia. This is pushing Europe deeper into the crisis. The first, and perhaps the smallest, price that the EU will have to pay will be, in all likelihood, economic, caused by sanctions against Russia, which will be, although reluctantly, accepted by Brussels under the dictate of Washington. It should be noted that the countries in Eastern Europe that just passively follow Brussels without their own foreign policy, hoping to one day join the EU, will find themselves in an even more difficult position.

Henry Kissinger, "a classic of American policy," recently chimed in with The Washington Post on the events in Ukraine. His "programmed text about Ukraine" was nothing more than a repetition of old Cold War and Russophobe theses; however, those were now spoken in Aesopian language, with great caution and restraint. We should here recall one of Kissinger’s earlier and very honest assessments, which he presented with less diplomatic tact, "To be an enemy of America can be dangerous, but to be a friend is fatal." In the shadow of the Ukrainian crisis, this recognition, it sounds far more ominous.

Dead-End Politics

In 2008, with a short war with Georgia, Russia left the frames that were imposed unto it in 1991 with the fall of the Soviet Union, approximately the borders of the Russian Federation. In a way, Russia's reaction at that time was squeezed. A simple scenario of the Georgian crisis was previously tried in the former Yugoslavia. Moscow’s response to Georgia's version of Operation Storm, however, was effective, and the role that Russia has played was constructive, regardless of Georgia's portrayal as a victim in the western media: Russian military intervention prevented the genocide in Abkhazia and South Ossetia, and Georgia wasn’t turned into a scene of ethnic conflict that would have destabilized the region long afterward.

In parallel, Moscow penciled several far-reaching moves, one of which is undoubtedly the most important decision to establish a Eurasian customs union (tomorrow’s Eurasian Economic Union). Hillary Clinton said then that this was an attempt by Russia to rebuild the Soviet Union, and that the U.S. will do everything to thwart the attempt, but that "everything," as it now appears, wasn’t enough. Soon after, it was Syria’s turn, as a more serious examination for the growing Russian forces than the one in Georgia. There is no doubt that the U.S. was then determined to intervene, with an air campaign, since the U.S. military is no longer able to carry out a ground invasion (as it was the case in 1999, during the 78-day war against Yugoslavia).

President Putin's consistent position and toughness to threats and hard rhetoric from Washington, and very concrete support to Damascus (as opposed to Medvedev’s lukewarm reaction during the Libyan crisis), made Washington strategists change their minds and seek a way out of the dead end where the short-sighted U.S. policy ended up.

Crossing the Rubicon

Russia went outside of its borders in 2008, for the first time since the collapse of the Soviet Union; in 2014, President Putin crossed his Rubicon by sending the military to Crimea, thereby making a Russian withdrawal no longer an option. NATO, despite its illegal and secret promotion of distinct units in the Ukraine, apparently is lacking in will and power to intervene, which means that the junta is now on its own. Support from the west looked to be ambiguous anyway. A period of terror against the Russian population will probably begin in southeastern Ukraine, which will executed neither by the Ukrainian Army, nor by the internal army (the structure of the Ukrainian state in the southeast has already fallen apart), but by militant gangs from the right wing and Svoboda, disguised as the National Guard of Ukraine, possibly aided by NATO units. These are the only assets the junta of Kiev can still count on.

In these conditions, the new Russian state in the southeast is built: "New Russia," which will link Russia, including Crimea, with Transnistria. The west won’t be sitting with its arms crossed, but this is just a new geopolitical reality: America has to accept that after more than 20 years, Russia went back into history. That is a political reality.


Америка мора да прихвати чињеницу да се после више од 20 година Русија вратила у историју. То је политички реализам

Криза у Украјини је још далеко од свог разрешења, али ипак је јасно да је то централни најважнији догађај на почетку 21. века, много важнији од Либије, инвазије Авганистана или питања будућности Ирака. Чак ни Сирија не може да се мери с тим. Криза још није решена, али се неки одговори већ назиру: Крим је поново руски. Судбина Југоистока Украјине сад је скоро извесна (он сигурно неће бити део некакве будуће унитарне Украјине, Украјине унутар Европске уније и Северноатлантског војног савеза. Тамо је у току побуна (про)руског становништва, које артикулише своје захтеве у за многе неочекиваном „руском пролећу“. Југоисток – Новорусија може постати део будуће федералне или конфедералне Украјине, независна држава ослоњена на Руску Федерацију – али само као прелазно решење – или у будућности интегрални део Русије). Питање централне Украјине – Малорусије и самог Кијева – за сад није решено. Будућност кијевске хунте је такође под знаком питања. Она је, уосталом, само привремено „решење“. За Запад, пучисти би могли имати неку употребну вредност уколико му пође за руком да у Украјини испровоцира ратни расплет. Западу Украјине (Галицији), у било којој варијанти будућих догађаја, указује се веома суморна перспектива. Геополитичка мапа Европе и Евроазије тиме је неповратно промењена. То је Русија постигла релативно лако. И то није најважније од свега.

ОДБРАНИТИ СЕВАСТОПОЉ

Прва очигледна руска победа је повратак Крима под руски суверенитет.

О геополитичком и војном значају Крима, као матичне луке руске Црноморске флоте, готово да није потребно да се говори; томе треба додати огроман симболички и историјски значај који Кримско полуострво и данас има за Русију. Понајпре, за руску православну веру, као колевка руског хришћанства, као „руски Атос“.

Подсетимо се да је Крим први пут припојен Русији 1783, за време владавине Катарине Велике, само неколико година касније од усвајања америчке Декларације о независности, а да су се за њега борили и војсковође као што су Суворов и Кутузов, будући победник над Наполеоном. За Крим су отада везана веома важна поглавља руске историје. Од 1853. до 1856. он је поприште Кримског рата, кога су западне силе – Британија и Француска – уз Пијемонт и Османско царство повеле против Русије и поприште херојске одбране Севастопоља.

Севастопољ је поново херојски брањен у Другом светском рату од немачких јединица, Вермахта и СС, да би немачка канцеларка Ангела Меркел данас претила Русији да ће платити високу цену због „анексије Крима“. О каквој анексији овде може бити речи? За руски поглед Крим је несумњиво Русија, а сви су изгледи да ће тако и остати.

ЛИБЕРАЛНИ ФАШИЗАМ

Садашња украјинска криза има дугу генезу и разноврсне аспекте, али њу је могуће разумети само кроз хладну призму геополитике. То је последњи, најдубљи и свеобухватни ниво, који обједињује све остале димензије (политичке, културне, идеолошке, историјске, религијске, етничке... ) и смешта их у одговарајући контекст. Криза у Украјини је и преломна тачка и испит за све њене актере, па и наизглед равнодушне или незаинтересоване посматраче. Понајпре за Сједињене Америчке Државе, јер ће исход украјинске кризе између осталог одлучити и о њеном статусу суперсиле.

Данашња криза у Украјини обликује нова савезништва и диктира нове линије подела. То не важи само за глобалну мапу и за геополитику појединих земаља, већ и за читав низ веома различитих политичких и идеолошких опција. Нека од тих савезништава су, на први поглед, неочекивана: на пример, она која у исти табор сврставају антисемите и неонацисте заједно са проамеричким либералима и исламистима, еврофанатике са следбеницима Адолфа Хитлера или Бандере, најрадикалнијим шовинистима и русофобима. И то се, изгледа, не догађа само у Украјини већ мање или више широм европског континента. На улицама Риге у Летонији (Летонија је чланица ЕУ) промарширала је колона неонациста одевених у СС униформе. Нико од ЕУ званичника на то није реаговао. Сасвим адекватан термин је „либерал-фашизам“.

Ипак, сама појава није нова, нешто слично се већ дешавало током рата у бившој Југославији, када су САД и читав низ „либералних“, „независних“ инетектуалаца, попут Анри-Левија, отворено подржавали најпримитивнији етнички национализам или исламски радикализам од Хрватске до Косова под условом да је усмерен против Срба. Либерали и фашисти (у Украјини, то су следбеници Бандере) под одређеним условима могу бити савезници, а такође и либерали и вехабије (случај Босне, Косова, Кавказа или Сирије). Критеријум за то савезништво је искључиво геополитички. Америка, поновимо, није у ситуацији да бира своје савезнике, за њу би то, поготову у садашњим околностима, представљало прави луксуз. Уосталом, САД су показале да у томе никад нису биле превише гадљиве.

21. ВЕК НЕЋЕ БИТИ „АМЕРИЧКО СТОЛЕЋЕ“

Основна подела је данас, наравно, она која непомирљиво супротставља Русију и Америку са њеним западним сателитима. После Сирије и Украјине, очигледно је да једнополарни свет, свет у коме је америчка хегемонија била неупитна, више не постоји. Други пол је сада Русија. За њом следе Кина, Индија и Бразил (Латинска Америка), исламски свет је још у дубоком превирању. Али једино је Русија довољно снажна да Америци (Западу) парира и у војном погледу и да без нервозе чека најављене економске санкције Запада.

Двадесетпрви век, супротно пројекцијама америчких стратега, неће бити „америчко столеће“. Америчка политичка елита није у стању да то схвати. Прелазак на мултиполарни поредак није безболан. Он се одвија кроз низ вештачки изазваних криза, ратова вођених из увек истог центра (за сада ратова локалног карактера, али далекосежних по свом значају) или макар претњи да ће оружје бити коришћено. Са становишта америчких интереса, међутим, кијевски пуч од 22. фебруара, а посебно оно што је потом уследило – тактички промишљен одговор Русије – био је грешка. Чак ни нови хладни рат са Русијом ни могући покушај њеног економског исцрпљивања не представљају адекватне одговоре. Што год да се у будућности догоди, промене ће бити тектонске, а свет ће после тога у самој основи изгледати другачије.

ГЛОБАЛНО ПРЕСТРОЈАВАЊЕ

Осталим мање важним актерима преостаје да из свега извуку поуке и да започну, испрва тихо, престројавање на глобалној сцени. При том, треба имати у виду да савезништво с Америком више не осигурава безбедност. Републикама бившег Совјетског Савеза, а то је прва поука украјинске кризе, једино Русија (не више Америка, још мање слаба Европска унија) може гарантовати територијални интегритет. Коначно, САД више не могу гарантовати безбедност чак ни својим европским савезницима јер поредак у свету од сада више није једнополаран а ни американоцентричан. САД, од сада па убудуће, не диктирају правила, не прописују шта је допуштено а шта не. Оне који данас говоре о опасности од „надирућег руског империјализма“ треба подсетити на тешку историју последње две и по деценије, почев од првог рата у Персијском заливу, на њена крвава поглавља исписана у бившој Југославији, у Босни, на Косову, у Афганистану, затим поново у Ираку... Хиљаде и хиљаде мртвих и осакаћених, разарање бројних земаља, дугачак списак америчких интервенција широм света, с напалмом и осиромашеним уранијумом, распиривање грађанског рата и подстицање етничких чишћења широм света, то би био биланс америчке светске хегемоније која се данас ближи свом неумитном крају. Било би добро да вашингтонски стратези то схвате на време.

Европска унија ће, без обзира на исходе, постати највећи губитник у расплету украјинске кризе, једноставно зато што европске вође нису у стању да јасно одреде сопствену позицију у новим околностима, настављајући да по инерцији следе налоге из Вашингтона. То Европу гура у све дубљу кризу. Прва и можда најмања цена коју ће ЕУ морати да плати биће, по свој прилици, она економска, изазвана санкцијама против Русије, које ће Брисел, макар и невољно, прихватити под диктатом Вашингтона. Треба приметити да ће се у још тежој позицији наћи оне земље на Истоку Европе које само пасивно следе Брисел, без сопствене спољне политике, надајући се да ће једног дана придружити ЕУ.

Недавно се поводом Украјине у Вашингтон посту огласио „класик америчке политике“ Хенри Кисинџер. Његов „програмски текст о Украјини“ није много више од понављања старих хладноратовских и русофобских теза, али оне су овог пута изречене езоповским језиком, с великом дозом опреза и уздржаности. Нама би овде ваљало подсетити на једну ранију и много искренију Кисинџерову оцену, коју је изнео с много мање дипломатског такта: „Бити непријатељ Америке је опасно, бити њен пријатељ је кобно“. У сенци украјинске кризе, ово признање звучи далеко злокобније.

ПОЛИТИКА ЋОРСОКАКА

2008. године, краткотрајним ратом с Грузијом, Русија је напустила оквире који су јој наметнути 1991. падом Совјетског Савеза, а то су, приближно, биле границе Руске Федерације. У неку руку реакција Русије тада је била изнуђена. Једноставни сценарио грузијске кризе је већ претходно испробан у бившој Југославији. Одговор Москве на грузијску верзију „Олује“, међутим, био је ефикасан, улога коју је Русија одиграла, без обзира на то што је Грузија у западним медијима приказана као жртва, конструктивна: интервенција руске војске спречила је геноцид у Абхазији и Јужној Осетији, а Грузија није претворена у поприште етничког сукоба, који би још задуго дестабилизовао регион.

Паралелно с тим, Москва је повукла још неколико далекосежних потеза, од којих је несумњиво најзначајнија одлука да оснује Евроазијски царински савез (сутра Евроазијску економску унију). Хилари Клинтон је тада изјавила да је реч о покушају Русије да обнови Совјетски Савез и да ће Америка учинити све да тај покушај осујети, али то „све“, како се сада показује, било је премало. Убрзо потом уследила је Сирија, као много озбиљнији испит за нарастајућу руску снагу од оног у Грузији. Не треба сумњати да су САД тада биле решене да интервенишу, и то ваздушном кампањом, пошто америчка војска више није у стању да изврши копнену инвазију (није то могла ни 1999, у 78 дана дугом рату против Југославије). Доследан став председника Путина, непопустљивост пред претњама и тврдом реториком Вашингтона, те сасвим конкретна подршка Дамаску (за разлику од млаких реакција Медведева током либијске кризе), натерала је вашингтонске стратеге да промене своју одлуку и потраже некакав излаз из ћорсокака у који је поново запала кратковида америчка политика.

ПРЕЋИ РУБИКОН

2008. године Русија је по први пут од слома СССР изашла ван својих граница, 2014. председник Русије Владимир Путин је, упућујући војне снаге на Крим, прешао свој Рубикон, после чега руско повлачење једноставно више није опција. НАТО, упркос илегалном и тајном увођењу појединих јединица у Украјину, очигледно нема воље а ни снаге да интервенише, што значи да је хунта сада препуштена сама себи. Подршка Запада се ионако, у најмању руку, показала двосмисленом. На Југоистоку Украјине ће вероватно започети раздобље терора над руским становништвом, који ће спроводити не украјинска армија ни унутрашња војска (структуре украјинске државе се су на Југоистоку већ распале), него милитантне банде Десног сектора и Свободе, прерушене у Националну гарду Украјине, евентуално потпомогнуте НАТО јединицама. Само на те снаге кијевска хунта још може да рачуна.

У тим условима градиће се нова руска држава на Југоистоку, Нова Русија, која треба да повеже Русију, укључујући и Крим, са Придњестровљем. Запад то неће посматрати благонаклоно а вероватно ни скрштених руку, али то је једноставно нова геополитичка реалност: Америка мора да прихвати чињеницу да се после више од двадесет година Русија вратила у историју. То је политички реализам.
This post appeared on the front page as a direct link to the original article with the above link .

Hot this week

Singapore: Iranian Response in Qatar Was Specifically Targeted at Washington – ‘We Are Done’

Mexico: The Military, Migrants and More

Australia: NATO Aims To Flatter, but Trump Remains Unpredictable

Pakistan: After Me, the Deluge

Germany: Can Donald Trump Be Convinced To Remain Engaged in Europe?

Topics

Taiwan: After US Bombs Iranian Nuclear Facilities, Trump’s Credibility in Doubt

Switzerland: Ukraine Is No Longer a Priority for America: Trump Leaves the Country High and Dry

Poland: Calm in Iran Doesn’t Mean Peace Yet

China: Trump’s ‘Opportunism First’ — Attacking Iran Opens Pandora’s Box

Australia: What US Intelligence and Leaks Tell Us about ‘Operation Midnight Hammer’

Australia: Tech Billionaires To Reap the Rewards of Trump’s Strongarm Tax Tactics

Austria: Would-Be King Trump Doesn’t Have His House in Order

Argentina: Middle East: From Nuclear Agreement to Preventive Attack, Who’s in Control?

Related Articles

Austria: Geopolitics in the Balkans: The US Is Back

Japan: Retreating from Afghanistan after 20 Years: Why US Invasions Continue To Fail

Serbia: New ‘Cold War’ Will Fuel Tensions in Southeast, Central Europe

Russia: Americans Become Very Bold in the Balkans

Serbia: US Sledgehammer Diplomacy on Kosovo Won’t Budge Serbia