Америка мора да прихвати чињеницу да се после више од 20 година Русија вратила у историју. То је политички реализам
Криза у Украјини је још далеко од свог разрешења, али ипак је јасно да је то централни најважнији догађај на почетку 21. века, много важнији од Либије, инвазије Авганистана или питања будућности Ирака. Чак ни Сирија не може да се мери с тим. Криза још није решена, али се неки одговори већ назиру: Крим је поново руски. Судбина Југоистока Украјине сад је скоро извесна (он сигурно неће бити део некакве будуће унитарне Украјине, Украјине унутар Европске уније и Северноатлантског војног савеза. Тамо је у току побуна (про)руског становништва, које артикулише своје захтеве у за многе неочекиваном „руском пролећу“. Југоисток – Новорусија може постати део будуће федералне или конфедералне Украјине, независна држава ослоњена на Руску Федерацију – али само као прелазно решење – или у будућности интегрални део Русије). Питање централне Украјине – Малорусије и самог Кијева – за сад није решено. Будућност кијевске хунте је такође под знаком питања. Она је, уосталом, само привремено „решење“. За Запад, пучисти би могли имати неку употребну вредност уколико му пође за руком да у Украјини испровоцира ратни расплет. Западу Украјине (Галицији), у било којој варијанти будућих догађаја, указује се веома суморна перспектива. Геополитичка мапа Европе и Евроазије тиме је неповратно промењена. То је Русија постигла релативно лако. И то није најважније од свега.
ОДБРАНИТИ СЕВАСТОПОЉ
Прва очигледна руска победа је повратак Крима под руски суверенитет.
О геополитичком и војном значају Крима, као матичне луке руске Црноморске флоте, готово да није потребно да се говори; томе треба додати огроман симболички и историјски значај који Кримско полуострво и данас има за Русију. Понајпре, за руску православну веру, као колевка руског хришћанства, као „руски Атос“.
Подсетимо се да је Крим први пут припојен Русији 1783, за време владавине Катарине Велике, само неколико година касније од усвајања америчке Декларације о независности, а да су се за њега борили и војсковође као што су Суворов и Кутузов, будући победник над Наполеоном. За Крим су отада везана веома важна поглавља руске историје. Од 1853. до 1856. он је поприште Кримског рата, кога су западне силе – Британија и Француска – уз Пијемонт и Османско царство повеле против Русије и поприште херојске одбране Севастопоља.
Севастопољ је поново херојски брањен у Другом светском рату од немачких јединица, Вермахта и СС, да би немачка канцеларка Ангела Меркел данас претила Русији да ће платити високу цену због „анексије Крима“. О каквој анексији овде може бити речи? За руски поглед Крим је несумњиво Русија, а сви су изгледи да ће тако и остати.
ЛИБЕРАЛНИ ФАШИЗАМ
Садашња украјинска криза има дугу генезу и разноврсне аспекте, али њу је могуће разумети само кроз хладну призму геополитике. То је последњи, најдубљи и свеобухватни ниво, који обједињује све остале димензије (политичке, културне, идеолошке, историјске, религијске, етничке… ) и смешта их у одговарајући контекст. Криза у Украјини је и преломна тачка и испит за све њене актере, па и наизглед равнодушне или незаинтересоване посматраче. Понајпре за Сједињене Америчке Државе, јер ће исход украјинске кризе између осталог одлучити и о њеном статусу суперсиле.
Данашња криза у Украјини обликује нова савезништва и диктира нове линије подела. То не важи само за глобалну мапу и за геополитику појединих земаља, већ и за читав низ веома различитих политичких и идеолошких опција. Нека од тих савезништава су, на први поглед, неочекивана: на пример, она која у исти табор сврставају антисемите и неонацисте заједно са проамеричким либералима и исламистима, еврофанатике са следбеницима Адолфа Хитлера или Бандере, најрадикалнијим шовинистима и русофобима. И то се, изгледа, не догађа само у Украјини већ мање или више широм европског континента. На улицама Риге у Летонији (Летонија је чланица ЕУ) промарширала је колона неонациста одевених у СС униформе. Нико од ЕУ званичника на то није реаговао. Сасвим адекватан термин је „либерал-фашизам“.
Ипак, сама појава није нова, нешто слично се већ дешавало током рата у бившој Југославији, када су САД и читав низ „либералних“, „независних“ инетектуалаца, попут Анри-Левија, отворено подржавали најпримитивнији етнички национализам или исламски радикализам од Хрватске до Косова под условом да је усмерен против Срба. Либерали и фашисти (у Украјини, то су следбеници Бандере) под одређеним условима могу бити савезници, а такође и либерали и вехабије (случај Босне, Косова, Кавказа или Сирије). Критеријум за то савезништво је искључиво геополитички. Америка, поновимо, није у ситуацији да бира своје савезнике, за њу би то, поготову у садашњим околностима, представљало прави луксуз. Уосталом, САД су показале да у томе никад нису биле превише гадљиве.
21. ВЕК НЕЋЕ БИТИ „АМЕРИЧКО СТОЛЕЋЕ“
Основна подела је данас, наравно, она која непомирљиво супротставља Русију и Америку са њеним западним сателитима. После Сирије и Украјине, очигледно је да једнополарни свет, свет у коме је америчка хегемонија била неупитна, више не постоји. Други пол је сада Русија. За њом следе Кина, Индија и Бразил (Латинска Америка), исламски свет је још у дубоком превирању. Али једино је Русија довољно снажна да Америци (Западу) парира и у војном погледу и да без нервозе чека најављене економске санкције Запада.
Двадесетпрви век, супротно пројекцијама америчких стратега, неће бити „америчко столеће“. Америчка политичка елита није у стању да то схвати. Прелазак на мултиполарни поредак није безболан. Он се одвија кроз низ вештачки изазваних криза, ратова вођених из увек истог центра (за сада ратова локалног карактера, али далекосежних по свом значају) или макар претњи да ће оружје бити коришћено. Са становишта америчких интереса, међутим, кијевски пуч од 22. фебруара, а посебно оно што је потом уследило – тактички промишљен одговор Русије – био је грешка. Чак ни нови хладни рат са Русијом ни могући покушај њеног економског исцрпљивања не представљају адекватне одговоре. Што год да се у будућности догоди, промене ће бити тектонске, а свет ће после тога у самој основи изгледати другачије.
ГЛОБАЛНО ПРЕСТРОЈАВАЊЕ
Осталим мање важним актерима преостаје да из свега извуку поуке и да започну, испрва тихо, престројавање на глобалној сцени. При том, треба имати у виду да савезништво с Америком више не осигурава безбедност. Републикама бившег Совјетског Савеза, а то је прва поука украјинске кризе, једино Русија (не више Америка, још мање слаба Европска унија) може гарантовати територијални интегритет. Коначно, САД више не могу гарантовати безбедност чак ни својим европским савезницима јер поредак у свету од сада више није једнополаран а ни американоцентричан. САД, од сада па убудуће, не диктирају правила, не прописују шта је допуштено а шта не. Оне који данас говоре о опасности од „надирућег руског империјализма“ треба подсетити на тешку историју последње две и по деценије, почев од првог рата у Персијском заливу, на њена крвава поглавља исписана у бившој Југославији, у Босни, на Косову, у Афганистану, затим поново у Ираку… Хиљаде и хиљаде мртвих и осакаћених, разарање бројних земаља, дугачак списак америчких интервенција широм света, с напалмом и осиромашеним уранијумом, распиривање грађанског рата и подстицање етничких чишћења широм света, то би био биланс америчке светске хегемоније која се данас ближи свом неумитном крају. Било би добро да вашингтонски стратези то схвате на време.
Европска унија ће, без обзира на исходе, постати највећи губитник у расплету украјинске кризе, једноставно зато што европске вође нису у стању да јасно одреде сопствену позицију у новим околностима, настављајући да по инерцији следе налоге из Вашингтона. То Европу гура у све дубљу кризу. Прва и можда најмања цена коју ће ЕУ морати да плати биће, по свој прилици, она економска, изазвана санкцијама против Русије, које ће Брисел, макар и невољно, прихватити под диктатом Вашингтона. Треба приметити да ће се у још тежој позицији наћи оне земље на Истоку Европе које само пасивно следе Брисел, без сопствене спољне политике, надајући се да ће једног дана придружити ЕУ.
Недавно се поводом Украјине у Вашингтон посту огласио „класик америчке политике“ Хенри Кисинџер. Његов „програмски текст о Украјини“ није много више од понављања старих хладноратовских и русофобских теза, али оне су овог пута изречене езоповским језиком, с великом дозом опреза и уздржаности. Нама би овде ваљало подсетити на једну ранију и много искренију Кисинџерову оцену, коју је изнео с много мање дипломатског такта: „Бити непријатељ Америке је опасно, бити њен пријатељ је кобно“. У сенци украјинске кризе, ово признање звучи далеко злокобније.
ПОЛИТИКА ЋОРСОКАКА
2008. године, краткотрајним ратом с Грузијом, Русија је напустила оквире који су јој наметнути 1991. падом Совјетског Савеза, а то су, приближно, биле границе Руске Федерације. У неку руку реакција Русије тада је била изнуђена. Једноставни сценарио грузијске кризе је већ претходно испробан у бившој Југославији. Одговор Москве на грузијску верзију „Олује“, међутим, био је ефикасан, улога коју је Русија одиграла, без обзира на то што је Грузија у западним медијима приказана као жртва, конструктивна: интервенција руске војске спречила је геноцид у Абхазији и Јужној Осетији, а Грузија није претворена у поприште етничког сукоба, који би још задуго дестабилизовао регион.
Паралелно с тим, Москва је повукла још неколико далекосежних потеза, од којих је несумњиво најзначајнија одлука да оснује Евроазијски царински савез (сутра Евроазијску економску унију). Хилари Клинтон је тада изјавила да је реч о покушају Русије да обнови Совјетски Савез и да ће Америка учинити све да тај покушај осујети, али то „све“, како се сада показује, било је премало. Убрзо потом уследила је Сирија, као много озбиљнији испит за нарастајућу руску снагу од оног у Грузији. Не треба сумњати да су САД тада биле решене да интервенишу, и то ваздушном кампањом, пошто америчка војска више није у стању да изврши копнену инвазију (није то могла ни 1999, у 78 дана дугом рату против Југославије). Доследан став председника Путина, непопустљивост пред претњама и тврдом реториком Вашингтона, те сасвим конкретна подршка Дамаску (за разлику од млаких реакција Медведева током либијске кризе), натерала је вашингтонске стратеге да промене своју одлуку и потраже некакав излаз из ћорсокака у који је поново запала кратковида америчка политика.
ПРЕЋИ РУБИКОН
2008. године Русија је по први пут од слома СССР изашла ван својих граница, 2014. председник Русије Владимир Путин је, упућујући војне снаге на Крим, прешао свој Рубикон, после чега руско повлачење једноставно више није опција. НАТО, упркос илегалном и тајном увођењу појединих јединица у Украјину, очигледно нема воље а ни снаге да интервенише, што значи да је хунта сада препуштена сама себи. Подршка Запада се ионако, у најмању руку, показала двосмисленом. На Југоистоку Украјине ће вероватно започети раздобље терора над руским становништвом, који ће спроводити не украјинска армија ни унутрашња војска (структуре украјинске државе се су на Југоистоку већ распале), него милитантне банде Десног сектора и Свободе, прерушене у Националну гарду Украјине, евентуално потпомогнуте НАТО јединицама. Само на те снаге кијевска хунта још може да рачуна.
У тим условима градиће се нова руска држава на Југоистоку, Нова Русија, која треба да повеже Русију, укључујући и Крим, са Придњестровљем. Запад то неће посматрати благонаклоно а вероватно ни скрштених руку, али то је једноставно нова геополитичка реалност: Америка мора да прихвати чињеницу да се после више од двадесет година Русија вратила у историју. То је политички реализам.
Leave a Reply
You must be logged in to post a comment.