Obama’s Destruction

<--

Рушење Обаме

Подршка у јавности му се наизменично срозавала и уздизала, али рејтинг у Америци није политички аргумент. Правила налажу да и лош и непопуларан председник, ако не крши Устав, остаје до краја мандата

Шта се догађа када некога ко је демократски изабран на најважнији положај у држави присталице поражене партије почну да оспоравају и дискредитују са свих страна, одричући му способности, компетентност, па на моменте чак и право да доноси одлуке за које је надлежан.

У таквој ситуацији је већ седму годину нико други него претпостављени најмоћнији човек света, амерички председник Барак Обама. По уставу, он је носилац извршне власти, који чланове владе бира по сопственом нахођењу (мада сваки изабраник мора да буде „оверен” у Конгресу) и самостално води унутрашњу и спољну политику (али законе опет изгласава дводомни Конгрес).

Амерички политички систем је давно још (1787.) утемељен на подели, међусобној контроли и равнотежи извршне, законодавне и судске власти, с тим да је председник „најперсонализованија” институција. Због тога тамо није могуће да се раздвоје личност и функција. Кад се крњи једно, видљива је штета и на другом.

Па ипак, Барака Обаму, да употребим израз који нам је најближи, „руше” практично од првог дана од како је, 20. јануара 2009, ступио на дужност. Упркос томе што је после победе на изборима 2008, четири године касније победио и другог изазивача, стекавши и други мандат.

Као победник, Обама је председник и оних Американаца који нису гласали за њега. Та друга половина, или бар њен знатан део, по свему судећи се није помирила са изборним пресудама из разлога који нису само политички, него и расистички.

Обами је оспоравана чак и крштеница: до данашњег дана има прилично уверених да је он рођен негде у Африци, а чињеница да му је средње име Хусеин за не мали број суграђана је дефинитивни доказ да је муслиман.

Ако се ове теорије завере и оставе по страни, преостају политичка оспоровања која, како се приближава крај његовог боравка у Белој кући, постају све агресивнија.

Најдрастичније у том погледу је недавно писмо 47 републиканских сенатора упућено руководству Ирана, са поруком да Обама нема овлашћења да са том земљом закључи споразум о обустављању нуклеарног програма. „Њујорк тајмс” је тим поводом, у редакцијском уводнику позвао читоце да замисле како би било да је нешто слично урадило 47 сенатора демократа – да су 1986. послали писмо Михаилу Горбачову обавештавајући га да Роналд Реган нема право да са њим преговара о нуклеарном разоружању.

Још драстичнија кампања против Обаме је у Аризони, где се у локалној скупштини разматра закон који би тој држави дао право да игнорише све „неуставне” указе председника – што је подсетило на сличну побуну појединих робовласничких држава уочи почетка Грађанског рата.

Није заборављен ни један интерни циркулар републиканаца у Вирџинији, који је позивао „на оружану побуну” ако Обама победи на изборима 2012.

Интензитет са којим је минирано нешто што, гледано са стране, представља најпрогресивнији потез Обаминог председниковања – закон о (приближно) универзалном здравственом осигурању – без преседана је. Због ове реформе председник је проглашаван комунистом, а доцртавани су му и Хитлерови брчићи.

У два маха Конгрес је владу у Вашингтону и блокирао, јер опозициона већина, да би нашкодила Обами, није хтела да изгласа повећање лимита за задуживање државе, због чега је у једном моменту смањен кредитни рејтинг САД. По броју претњи његовој безбедности, такође су достигнути рекорди.

Како је на ово, рекло би систематско рушење, у којем су не мали фактор и милиони долара десно оријентисаних америчких тајкуна, реаговао Обама?

Реаговао је као политичар који је уверен да поступа исправно, а да је право, па и посао опозиције да му се супротстављају.

Поготово што је власт преузео у вероватно најтежим околностима у послератној америчкој историји: на врхунцу економске и финансијске кризе (започете, истина, у Америци) из које се под његовим лидерством изашло, и да је наследио два скупа рата (Авганистан и Ирак), која је привео крају.

Од тога што га „руше” није направио политичку тему, нити су му у одбрану прискакале партијске колеге. Између осталог и зато што политичко удвориштво тамо не изгледа добро у очима гласача.

Подршка у јавности му се наизменично срозавала и уздизала, али рејтинг у Америци није политички аргумент. Правила налажу да и лош и непопуларан председник, ако не крши Устав, остаје до краја мандата. Може да га „скрати” само ако због неког дебелог разлога поднесе оставку или због тешког уставног преступа буде опозван – и у том случају, његов мандат ће довршити потпредседник.

Обама је свакако много тога могао да уради боље, али се може аргументовати да је променио само оно што је у постојећем политичком контексту једино могао.

Коначни суд о његовој (не)успешности даће једино историја. Дотле, Обаму политички може да сруши – само Обама.

About this publication